Poštovani posjetioci,
Pred vama je četvrti dio serijala tekstova koji predstavljaju transkript (sa manjim izmijenama) audio predavanja prof. Idriza Bilibanija u kojima je autor naučno-šerijatskom argumentacijom ukazao na šerijatski neodržive stavove Zijada Ljakića koje je isti iznio u svome predavanju „Jeste li vi tekfirovci?” u kojem je nepravedno i sa šerijatskog aspekta neprihvatljivo, služeći se metodom psihičkog terorizma, uz neistinite tvrdnje, polovične „dokaze” i, čak, potvore, nemilosrdno se obrušio na svoje neistomišljenike, nazivajući ih tekfirovcima i neznalicama.
Pravde islama radi, na početku vam prenosimo kompletno predavanje od Zijada Ljakića, kako bi čitalac imao bolji uvid u tematiku.
{youtube}V2cWrg-OGjA{/youtube}
Napominjemo također, da ono što nam Zijad pripisuje od stavova, te optužuje za pretjerivanje i devijacije u vjeri, da su to stavovi ne samo Zijada, već i mnogih drugih naših oponenata. Stoga, serijal koji je pred vama, nije odgovor samo Zijadu već i svima onima koji nas nepravedno osuđuju i (ne)svjesno potvaraju za devijacije od kojih smo mi, i pred Allahom i pred ljudima, čisti.
Ovo Ljakićevo video predavanje je distribuirano internetom, a naivna braća i sestre, ne poznajući dovoljno tematiku, učestvovala su u širenju ovog materijala među muslimanima. Stoga, sve njih pozivamo da budu pravedni i da se boje Allaha, te da prouče naš odgovor, i shodno islamskim dokazima zauzmu stav sa kojim će Allah biti zadovoljan. Molimo braću i sestre koji smatraju ispravnim naš govor da prošire isti kako bi dospio do što više braće i sestara ne bi li se na taj način umanjio zulum i predrasude koje mnoga braća imaju o nama upravo sebebom ljudi poput Zijada Ljakića. Slijedi govor prof. Idriza Bilibanija.
Sljedeća tačka o kojoj želim govoriti a za koju nas Zijad takođe optužuje i čini nam zulum nazivajući nas tekfirovcima jeste mesela velikog širka i pravdanje njegovog počinioca. Zijad kod ove tačke nije spomenuo ni jedan jedini šerijatski dokaz, niti ajet niti hadis niti govor nekog učenjaka. Ne, ništa od toga, već je preletio preko fetve Stalne komisije koju smo naveli ne pojasnivši nam kako tu fetve Stalne komisije treba shvatiti pošto je mi kako kaže nismo ispravno shvatili. Naveo je samo primjer traženja šefa’ata od Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, i to da je Šejhul islam spomenuo dva mišljenja jedno mišljenje da je novotarija, a drugo da je širk.
Zar se ovako radi tahkik (konstatacija) mesele? Bez spominja ijednog šerijatskog dokaza pa čak i bez spominjanja govora uleme u ovoj meseli?! Zar dolikuje Zijadu koji je magistar i priprema doktorat da svoj govor o ovako krupnoj meseli svodi na: „Braćo ovakvo shvatanje nije ispravno“, „ovo se ne može radit ovako“, „ima tu detalja“, itd itd, bez navođenja ijednog šerijatskog dokaza. Ako se odgovara nekom ko je zauzeo određeni stav i pri tom naveo šerijatske dokaze koji potvrđuju stav kojeg je zastupio onda onaj koji odgovara treba odgovoriti na dokaze osobi kojoj odgovara i pojasniti ispravan stav po toj meseli, a da samo diže halabuku, galamu i vrši psihički terorizam – to nema nikakve veze za ilumskim (naučnim) istraživanjem i dokazivanjem. A ako kaže da je njegovo predavanje imalo za cilj da u cjelini pojasni naše greške bez zalaženja u detalje, onda kažemo: Pa i naše predavanje „Jesmo li mi tekfirovci“ je imalo za cilj da u cjelini pojasni naš menhedž u tekfiru bez zalažanja u detalje, ali smo opet u kratkim crtama za svaku meselu spomenuli dokaz, a ti si opet digao buku i galamu kako nije detaljno pojašnjeno. A da si se malo potrudio vidio bi da smo o svim meselama koje si spomenuo govorili u detaljima. Tako na primjer, detalje o ovoj meseli, meseli pravdanja u velikom širku prevedena je čitava knjiga čiji je emanet recenzije njegova prijevoda bio predat meni. O meseli pomaganja nevjernika protiv vjernika održat je ciklus od desetak predavanja. O meseli tekfira, njegovim uvjetima, preprekama kao i greškama u tekfiru prevedena je knjiga Selasinija. O meseli ostavljanja djela udova u potpunosti takođe je prevedena knjiga Govor učenjaka o uvrštavanju djela tjelesnih organa i udova u pojam imana. O meseli parlamenta i parlamentaraca preveden je poduži članak šejha Alija Hudajra pod naslovom Propis parlamenta i parlamentaraca…
Tako da si za svaku meselu koju si spomenuo mogao naći detaljnog pojašnjenja na drugom mjestu. Stoga je pomenuti ders kojeg smo održali pod nazivom Jesmo li mi tekfirovci imao za cilj da u cjelini, bez zalaženja u detalje, pojasni naš menhedž (put, stav, metodologija) u tekfiru, jer su detalji već prethodno bili pojašnjeni kroz knjige i predavanja.
Međutim, bilo kako bilo ja još jednom bez pretjeranog duljenja kao i bez skučenosti želim reći o ovoj meseli sljedeće:
Nama je dobro poznato da su se današnji učenjaci ehlu sunneta razišli po pitanju pravdanja neznanjem u velikom širku.
– Prva skupina učenjaka smatra da ima opravdanja ukoliko se radi o opravdanom neznanju poput osobe koja je tek primila islam, onoga ko živi u pustinji ili osobe koja živi daleko od muslimana.
– Druga skupina učenjaka je stava da zbog upadanja u širk mukellefu (šerijatskom obvezniku) nema pravdanja mimo prisile, te da ko god upadne u širk dobija ime mušrika bez obzira bio dokaz uspostavljen protiv njega ili ne. Pa ako je dokaz protiv njega uspostavljen onda je takav mušrik i kafir i na ovom dunjaluku i na ahiretu a ako dokaz protiv njega nije uspostavljen onda je on mušrik i kafir kod nas u dunjalučkom sudu a što se tiče ahireta Uzvišeni Allah će takvom postaviti ispit pa ako ga položi ući će u Džennet a ako ga ne položi ući će u Vatru.
– I treća skupina učenjaka koja poput druge kaže da je onaj ko upadne u širk postao mušrik i kafir i na dunjaluku i na ahiretu.
Dokazi druge skupine učenjaka koji kažu da je počinioc velikog širka dobrovojno (tj. bez prisile) postao mušrik činjenjem velikog širka pa makar širk uradio iz neznanja, taklida (slijepog slijeđenja) ili tevila su jači, vjerodostojniji i precizniji. Šta više šejh Ali Hudajr, hafizahullahu teala kaže: „Ova šubha (tj. pravdanje neznanjem u velikom širku) se nije pojavila prije vremena Ibn Tejmije. Svako ko zastupa mišljenje pravdanja neznanjem najraniji dokaz kojeg spominje jeste govor Ibn Tejmije. Zatim se ova šubha pojavila za vrijeme Muhammeda Ibn Abdil Vehhaba “… Nakon toga, šejh Ali Hudajr spominje generacije uleme Nedžda u kojima se pojavljivala ova šubhe i ulemu Nedžda koja se pozbavila odgovorom na nju, pa kaže nakon toga: “Zatim su se u ovom vremenu pojavili oni koji kažu da po pitanju pravdanja neznanjem u velikom širku ima razilaženju, zatim spominju dva mišljenja. Toga ima u nekim knjigama danas. Pored toga, kada spomenu razilaženje ne pripisuju ga nikom već ga uopćenito spominju (tj. kažu da ima samo razilaženja a ne spominju ko je taj koji opravdava neznanjem). Razlog toga je njihovo shvatanje da Šejh Muhammed ibn Abdil Vehhab ima dva mišljenja u ovoj meseli, jer su iz nekih konteksta šejha shvatili da on opravdava neznanjem. To je zasnovano na njihovom pogrešnom shvatanju… ” Na kraju kaže šejh Ali Hudajr: “Rezime: Govor o postojanju razilaženja u meseli pravdanju neznanjem se nije pojavio osim u ovom vremenu.” (Iz knjige šejha Ali Hudajra ”El mutemmime” o govoru imama dave o meseli pravdanja u velikom širku).
Evo nekoliko najjasnijih dokaza u ovoj meseli kao i govor uleme ehli sunneta vel džemata.
a) Kaže Uzvišeni, subhanehu ve teala:
وَإِنۡ أَحَدٌ۬ مِّنَ ٱلۡمُشۡرِكِينَ ٱسۡتَجَارَكَ فَأَجِرۡهُ حَتَّىٰ يَسۡمَعَ كَلَـٰمَ ٱللَّهِ ثُمَّ أَبۡلِغۡهُ مَأۡمَنَهُ ۥۚ ذَٲلِكَ بِأَنَّہُمۡ قَوۡمٌ۬ لَّا يَعۡلَمُونَ
“Ako ti neko od mušrika zatraži zaštitu ti mu je pruži da bi on čuo Allahov govor, zatim ga otprati na njemu sigurno mjesto. To je zbog toga što su oni narod neznalački.” (Et-Tevbe, 6)
Zijad je prešao preko ovog ajeta niti je spomenuo da smo ga naveli niti je odgovorio na njega.
Pogledajte kako Uzvišeni naziva mušrikom osobu koja u neznanju čini širk a potom dolazi kod Poslanika da bi čuo Allahov govor. Na kraju ajeta stoji: “To je zbog toga što su oni narod koji ne zna (narod neznalački)”, dakle, pored toga što su neznalice i pored toga što nad njima nije uspostavljen dokaz Uzvišeni ih je nazvao mušricima onoga momenta kada su činili širk.
Šejh Abdul Aziz et-Tarifi poznati muhaddis današnjice nakon što je naveo prethodni ajet kaže: “Uzvišeni ga naziva mušrikom prije nego li je čuo Allahov govor. Isti je slučaj i sa prvim ajetima iz sure Bejjine gdje im Uzvišeni presudio kufrom i širkom prije nego li im je došao dokaz.” Završen citat šejha iz njegova komentara na knjigu Mufidul mustefid 2.
b) Kaže Uzvišeni:
لَمْ يَكُنِ الَّذِينَ كَفَرُوا مِنْ أَهْلِ الْكِتَابِ وَالْمُشْرِكِينَ مُنفَكِّينَ حَتَّى تَأْتِيَهُمُ الْبَيِّنَةُ
“Nisu se nevjernici između sljedbenika Knjige i mnogobošci odvojili od zablude, sve dok im nije došao dokaz jasni.” (Bejjine, 1)
Uzvišeni ih i prije nego li im je došao dokaz nazvao nevjernicima i mušricima zbog činjenja širka.
c) Takođe kaže Uzvišeni:
وَصَدَّهَا مَا كَانَت تَّعْبُدُ مِن دُونِ اللَّهِ إِنَّهَا كَانَتْ مِن قَوْمٍ كَافِرِينَ
“I nju je odvratilo ono što je ona obožavala mimo Allaha. Doista je ona bila od naroda nevjerničkog.” (Neml, 43)
Šejh Ahmed el-Halidi, nakon što je naveo pomenuti ajet kao dokaz da se onaj ko bez prisile upadne u širk naziva mušrikom, kaže: “Uzvišeni nas obavještava o njenom kufru i kufru njenog naroda prije nego li im je došla knjiga Sulejmana alejhis-selama.” (Iz knjige Et-Tibjan lima veka’a fie d-davabit mensuben li ehlis-sunne bila burhan. Predgovor knjizi su dali šejh Hamud ibn Ukla eš-Šuajbi i šejh Ali Hudajr)
d) Od Adijja ibn Hatima se prenosi da je rekao:
„Došao sam Allahovom Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, a na mom vratu je bio krst, pa mi je rekao: ‘O Adijj, skini taj kip sa svoga vrata.’ Skinuo sam, a on je učio suru Bera’a sve dok nije došao do ovoga ajeta:
اتخذوا أحبارهم ورهبانهم أربابا من دون الله
“Oni su, pored Allaha, uzeli svećenike svoje i monahe svoje za gospodare”
Rekao sam: ‘Allahov Poslaniče, mi ih nismo obožavali.’ Rekao je: ‘Svakako da jeste! Zar vam nisu dozvoljavali ono što vam je bilo zabranjeno, pa ste i vi to smatrali dozvoljenim, i zar vam nisu zabranjivali ono što vam je Allah dozvolio, pa ste i vi to smatrali zabranjenim?’.Rekao sam: ‘Svakako’, a on je dodao: To je bilo vaše obožavanje njih.” (Hadis prenosi Tirmizi a Ibn Hadžer, Ibn Tejmije, šejh Albani i drugi su ga ocijenili vjerodostojnim)
Adijj nije znao da je ono što su radili od pokornosti monasima i svećenicima ibadet, te je rekao. “Mi ih nismo obožavali”, pored toga Uzvišeni ih nije opravdao i nazvao ih je nevjernicima.
Šejh Ebu Betin, komentarišući ovaj ajet kaže: “Allah ih je ukorio i nazvao mušricima pored toga što nisu znali da je ovaj postupak u ophođenju sa njima ibadet, tako da nisu bili opravdani neznanjem.” (Durer, 10/399)
e) Hadisi koje govore o tome da su mušrici koji su preselili prije poslanstva u vatri pored toga što su preselili u neznanju, poput hadisa: “Doista je i tvoj i moj otac u vatri” (Muslim).
Ako počinioc širka u vremenu fetre (vrijeme između dva poslanika) nije opravdan svojim činjenjem širka kakav je tek onda slučaj sa onim ko ga iz neznanja počini a u stanju je steći znanje i od sebe odstraniti džehl (neznanjem).
Šejh Abdur-Rahman ibn Hasen, rahimehullahu teala, kaže: “Nema sumnje da Uzvišeni Allah nije opravdao ljude iz džahilijjeta koji nisu imali knjigu zbog ovog velikog širka pa kako da bude opravdan ummet koji ima Allahovu Knjigu pred sobom i koju uče a ona je Allahov dokaz nad Njegovim robovima.” (Fetava el-eimmeti en-Nedždijje, 3/226)
Ako neko prigovori i kaže kako se pomenuti tekstovi odnose na nevjernike u osnovi a ne na one koji se pripisuju islamu i izgovaraju la ilahe illallah, onda kažemo:
Prvo: Ibret (pouka) je u općenitosti teksta a ne u posebnosti povoda, u smislu da iako su ajeti objavljeni povodom nevjernika u osnovi oni obuhvataju svakog ko upadne u veliki širk.
Drugo: Ako ćemo opravdati one koji čine veliki širk od ovoga ummeta zbog toga što se pripisuju islamu onda moramo isto tako opravdati i kurejšije koji su preselili prije poslanstva jer su se i oni pripisivali vjeri s kojom je došao Ibrahim, alejhis-selam, a to je islam. A tako nešto (tj. da su kurejšije koji su činili širk prije poslanstva i kao takvi preselili opravdani) nije rekao niko od poznatih učenjaka ehlu sunneta.
Šejh Abdul Aziz ibn Rešid, kaže: “Onaj ko ovako postupa (tj. opravdava one koje čine veliki širk ali se pripisuju islamu), mora presuditi islamom i mušricima od kurejšija koji su preselili prije poslanstva jer su oni bili na dinu Ibrahima, alejhisselam, kako su tvrdili i mislili. Uz to kod njih su bila prisutna određena obillježja Ibrahimove vjere, poput hadža, sunećenja, veličanja određenih svetinja. Isto tako priznavali su Allaha kao Gospodara Koji nema druga u stvaranju, opskrbi, oživljavanju, i usmrćivanju, ali su činili širk Allahu da bi približili Allahu vjerujući da je Allah dozvolio takav postupak i posredništvo između Njega i Njegovih stvorenja. Obožavaoci grobova su poput njih u svim ovim stvarima, razlika je samo u tome što se oni pripisuju Muhammedu, sallallahu alejhi ve sellem, a ovi prvi Ibrahimu, alejhis-selam.” (Mesailul i’tikad, 50-52)
Oni koji zbog činjenja velikog širka opravdavaju neznanjem moraju odabrati jednu od dvije stvari: Ili da počinioca velikog širka smatraju mušrikom ili da iz uvjeta la ilahe illallah izbrišu uvjet znanja. Jer koja je fajda onda u ovom uvjetu kada se opravdava onaj ko ga nije ostvario.
Da nakon ovih dokaza spomenemo citate uleme koji kažu da onaj ko dobrovoljno počini veliki širk iz neznanja nije opravdan i da činjenjem velikog širka dobija ime mušrika pa makar protiv njega ne bio uspostavljen dokaz. Ako protiv njega nije uspostavljen dokaz na ovom dunjaluku onda je on kod nas mušrik činjenjem velikog širka a što se tiče ahireta njegov sud pripada Allahu, a Allah neće nikoga kazniti bez uspostave dokaza.
-Imam Ebul Vefa ibn Akil, rahimehullahu teala kaže: “Kada su džahilima šerijatski propisi postal teški ostavili su šerijatske propise i počeli uvažavati propise koje su one postavili sami od sebe te su im postali lahki jer njima nisu potpali pod nečiju drugu naredbu. Oni su kod mene kafiri zbog tih stvari poput paljenja vatre kod grobova, obraćanje mrtvima za svoje potrebe i pisanje na papirima: O zaštitniku moj, ispuni mi to i to.” (Igasetul-lehfan, 1/195)
Šejh Ebu Betin nakon ovog govora kaže: “Pogledaj kako ih Ibn Akil naziva kafirima pored toga što ih opisuje kao džahilie.” (El-Intisar, 33)
-Šejhul islam Ibn Tejmije, rahimehullahu teala, kaže: “Ime širka je pritvrđeno i prije dolaska poslanice, jer on (mušrik) izjednačava druge sa Allahom i čini mu širk.” (Fetava , 28/30)
Šejh Ali Hudajr nakon što je naveo ove riječi Ibn Tejmije, kaže: “Značenje ovih riječi Ibn Tejmije je da se takav naziva mušrikom kada druge izjednačava sa svojim Gospodarem i čini mu širk, pa makar to bilo i prije poslanice, tj. pa makar bio džahil.”
– Ševkani, rahimehullahu teala, kaže: “Ko upadne u širk iz džehla neće biti opravdan jer je dokaz protiv svih ljudi uspostavljen slanjem Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem. Ko je neznalica taj je sam odgovoran jer je okrenuo glavu od Kur’ana i sunneta” (El-edžvibetu eš-Ševkanijje 39)
– Šejh Muhammed ibn Abdil Vehhab kaže govoreći o skupinama murteda (otpadnika): „Među njima je bilo onih koji su porekli Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, i vratili se u obožavanje kipova, bilo je i onih koji su priznali vjerovjesništvo Musejleme misleći da ga je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, učinio ortakom u poslanstvu. Pored toga, učenjaci su složni da su oni murtedi makar bili džahili u tome, a i onaj ko sumnja u njihov riddet i on je kafir.“ (Durer, 8/118)
– Šejh Abdur-Rahman ibn Hasen, nakon što je spomenuo govor Šejhul islama o filozofima i ono na čemu su oni od širka te njegove riječi da su oni većeg kufra od jevreja i kršćana, prokomentarisao je ovaj govor Ibn Tejmije riječima: “I nije rekao da su oni opravdani neznanjem već ih je protekfirio i rekao da su postali murtedi.” (Fetava el-Eimmeti en-Nedždijje, 3/162)
Takođe kaže: „Svaki nevjernik je pogriješio a mušrici moraju imati tevile (pogrešno razumijevanje šerijatskih tekstova) na osnovu kojih vjeruju da je njihov širk po pitanju dobrih ljudi veličanje dobrih ljudi i da im to koristi, ali nisu opravdani tom greškom niti tim tevilom.“ (Fetava el-Eimmeti en-Nedždijje, 3/168)
– Šejh Ebu Betin, rahimehullahu teala, kaže: „Uzvišeni Allah je poslao sve Poslanike da pozivaju u tevhid i spoznaju onoga što je oprečno njemu a to je širk koji se ne oprašta. Mukellef nema opravdanja zbog njegova nepoznavanja.“ (Intisar, 11)
I kaže: „Ako će počinioc velikog širka biti opravdan, pa ko je onda taj koji nije opravdan. Ono što proizilazi iz ove tvrdnje jeste da Allah nije uspostavio dokaz nad nikim osim nad muanidom (onaj ko se inati)“.
I kaže takođe: „Svi učenjaci u knjigama fikha spominju poglavlje o murtedu i prva stvar koju spominju od vrsta kufra i riddeta jeste širk pa kažu: Ko učini širk Allahu postao je kafir, i nisu izuzeli džahila… Mi znamo da one koji rade širk a koji se pripisuju islamu, da ih na takav postupak nije navelo išta drugo do njihovo neznanje. A da su znali da ih to udaljava od Allaha najvećom udaljenošću i da je to širk kojeg je Allah zabranio, ne bi ga uradili. Pored toga, svi učenjaci su ih protekfirili i nisu ih opravdali neznanjem kako to govore neki zabludjeli da su takvi opravdani neznanjem.“ (Durer, 10/401)
– Šejh Ishak ibn Abdir-Rahman je u svom vremenu bio iskušan skupinom ljudi koji su tvrdili da su na menhedžu šejha Muhammeda ibn Abdil Vehhaba ali su opravdavali džehlom u velikom širku te je šejh napisao djelo „Tekfirul muajjen“ o neopravdavanju džehlom u velikom širku te da je novotarija podvajati između govora i govornika u meseli velikog širka (tj. da je novotarija reći za onoga ko izgovori ili uradi djelo širka: Njegovo djelo je djelo širka a on nije mušrik).
Pa kaže šejh Ishak: „Do nas je doprlo i čuli smo da skupina ljudi koja se poziva na znanje i tvrde da slijede šejha Muhammeda ibn Abdil Vehhaba govori da se onome ko učini širk Allahu i obožava kipove ne daje pojedinačno ime kufra i širka. Jedan od njih koji je razgovarao sa mnom je čuo od jednog našeg brata kako je čovjeka koji je tražio pomoć od Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, nazvao mušrikom i kafirom te mu je ovaj rekao: Ne nazivaj ga kafirom sve dok mu ne pojasniš.“ (Fetava el-eimmeti en-Nedždijje, 3/116)
Šejh je dakle ovakav postupak ovih ljudi koji govore da se onaj ko čini širk neće nazvati mušrikom sve dok mu se ne pojasni, osudio i nazvao novotarijom dok Zijad kaže: “Koliko je vrsta širka kod muslimana, ne tekfiri se automatski za sve“ i „da u spuštanju tekfira na pojedinca postoji proces“.
– Šejh Sulejman ibn Sehman kaže: „Doista veliki širk, obožavanje nekog drugog mimo Allaha i posvećivanje tog ibadeta nekom drugom mimo Allaha poput poslanika, meleka ili dobrih ljudi, niko se ne opravdava džehlom u njemu (velikom širku). Naprotiv njegovo poznavanje je od nužnih stvari u islamu. (Kešfu eš-šubhetejni, 64)
Što se tiče savremenih učenjaka, ovog stava, da u širku nema opravdavanja, su sledeći učenjaci:
– Stalna komisija za fetve na čelu sa Bin Bazom. Evo njihove fetve za koju Zijad kaže da se odnosi na sedždu kipu iako se sedžda kipu uopšte ne spominje u fetvi. Kaže Stalna komisija: “Svako ko povjeruje u poslanicu našeg Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem i ostalo sa čim je došao od Šerijata, a zatim učini sedždu nekom drugom mimo Allahu, tebareke ve te’ala, evlijji, vlasniku kabura ili šejhu nekog tarikata, smatra se kafirom, murtedom (otpadnikom) od islama, mušrikom koji čini ibadet nekom drugom mimo Allahu, tebareke ve te’ala, pa makar u trenutku sedžde izgovorio šehadet, jer je učinio djelo koje ruši njegov govor, koje ruši njegov šehadet. Međutim, možda se može opravdati džehlom pa se nad njim ne sprovede kazna ne bi li sebe preispitao i pokajao se Allahu. Pa ako i dalje ustraje u sedždi mimo Allahu, ubit će se zbog svog riddeta (otpadništva).” Pa kažu dalje: “Pojašnjenje i uspostavljanje riddeta jeste radi spuštanja kazne, a nije radi toga da bi se nazvao kafirom radi toga pojašnjenja. On se naziva kafirom zbog toga što je učinio sedždu mimo Allahu, tebareke ve te’ala, ili se pak zavjetovao nekom drugom ili je zaklao ovcu nekom drugom a ne Allahu, tebareke ve te’ala.”
Potpisnici: Predsjednik komisije, šejh Bin Baz i članovi, Abdullah ibn Ku’ud i Abdur-Rezzak el-Afifi
– Šejh Bin Baz je upitan:
Da li je razilaženje u meseli pravdanja neznanjem mesela oko koje se učenjaci razilaze?
Odgovor: Nije mesela oko koje se razilaze osim kada se radi o sitnim detaljima koji su manje poznati poput onoga koji je rekao svojoj familiji da ga zapale.
Pitanje: (Čovjek) ne zna da je klanje ibadet, da je zavjetovanje ibadet! (pa ga posvećuje nekom drugom mimo Allaha)
Odgovor: Poučiće se, onaj ko ne zna treba ga poučiti, džahil se treba poučiti.
Pitanje: Da li će se nazvati mušrikom?
Odgovor: Nazvaće se mušrikom i poučiće se, zar nisi čuo da Uzvišeni kaže:
أَمْ تَحْسَبُ أَنَّ أَكْثَرَهُمْ يَسْمَعُونَ أَوْ يَعْقِلُونَ إِنْ هُمْ إِلَّا كَالْأَنْعَامِ بَلْ هُمْ أَضَلُّ سَبِيلًا
“Misliš li ti da većina njih hoće da čuje ili da nastoji shvatiti? Kao stoka su oni, čak su još dalje s Puta pravog skrenuli.” (Furkan, 44)
I kaže:
ولقد ذرأنا لجهنم كثيرا من الجن والإنس لهم قلوب لا يفقهون بها ولهم أعين لا يبصرون بها ولهم آذان لا يسمعون بها أولئك كالأنعام بل هم أضل أولئك هم الغافلون
“Mi smo za Džehennem mnoge džine i ljude stvorili; oni srca imaju – a njima ne shvataju, oni oči imaju – a njima ne vide, oni uši imaju – a njima ne čuju; oni su kao stoka, čak i gori – oni su zaista nemarni[1].” (Šerhu kešfiš-šubhetejn)
– Takođe, ovog stava su šejh Džibrin, šejh Abdullah Gunejman i šejh muhaddis Abdullah Sad. Ova trojica šejhova su dala predgovor i pohvalili knjigu šejha Midhata alu Ferradža „Pravdanje neznanjem pod lupom Šerijata“ koja je prevedena i na naš jezik.
– Ovog stava su takođe šejh Hamud ibn Ukla eš-Šuajbi, rahimehullah, i njegov učenik Ali Hudajr, hafizahullahu teala. Šejh Ali Hudajr je upitan o pravdanju neznanjem te je odgovorio:
„U poglavlju velikog širka nema opravdanja neznanjem i to je predmet koncenzusa (šejh Ali Hudajr cilja na koncenzus prijašnje uleme). Taj koncenzus prenosi Ibnul Kajjim u svojoj knjizi Tarikul hidžretejn, kao i učenjaci Nedždanske dawe. Svako ko uradi veliki širk, na taj način što zakolje u nečije drugo ime mimo Allaha, ili traži pomoć od evlija i mrtvih, ili propiše zakon (oprečan šerijatu), takav je mušrik pa makar bio džahil, muteevvil ili muhti (onaj ko pogriješi).“
I kaže isto tako hafizahullahu teala: „Učenjaci nedždanske dawe su od vremena šejha Muhammeda ibn Abdil Vehhaba pa do dan danas složni, bez izuzetka, da se ne opravdava širkom u velikom džehlu. Onaj ko zakolje u nečije drugo ime, ili traži pomoć od mrtvih, ili posveti bilo koji vid ibadeta nekom drugom mimo Allahu, ili učestvuje u zakonodavstvu – oni ga nazivaju mušrikom pa makar bio džahil, muteevvil ili mukallid (slijepi sljedbenik).“
Potom je šejh nabrojao njihova imena od šejha Muhammeda ibn Abdil Vehhaba pa sve do šejha Bin Baza i svog šejha Hamuda ibn Ukla eš-Šuajbija, a potom kaže: „Razilaženje se desilo kod ovih kasnijih generacija zbog toga što su zanemarili knjige uleme nedždanske dawe i smatraju da kod njih ima pretjerivanja, bez obzira što nose visoke titule i zvanja i što su završili fakultete. Oni su ti koji su pomutili ovu meselu ljudima i razumijeli iz govora Ibn Tejmije oprečno onome što je on ciljao reći u poglavlju velikog širka.“ (Odgovor na pitanja koja su šejhu bila postavljena na forumu Selefijjun)
– To je takođe stav šejha Nasira el-Fehda i šejha Ahmeda el-Halidija.
Kaže šejh Ahmed Halidi u svojoj knjizi „Et-Tibjan lima veka fid-davabit mensuben ila ehli sunne bila burhan“ (predgovor knjizi su napisali šejh Hamud ibn Ukla eš-Šuajbi i šejh Ali Hudajr): „Kada musliman počini veliki širk postaje mušrik osim ako je prisiljen. Svako ko dođe sa jasnim govorom ili djelom velikog širka zaslužuje ime mušrika.“
– To je takođe stav šejha muhaddisa Abdullaha Sada, šejha muhaddisa Abdul Aziza Tarifija te šejha Hamida el-Alija, učenika šejha Gunejmana.
Kaže šejh Abdullah Sad, hafizahullahu teala, nakon što je spomenuo razilaženje u ovoj meseli: „Prvo mišljenje je ispravno, a to je da se po pitanju onoga ko učini veliki širk ne gleda u njegov džehl ili znanje već se nad njim donosi sud riddeta i izlaska iz islama. Ovo je ono na što ukazuje Allahova Knjiga i sunnet Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem. Uzvišeni Allah nas je obavijestio da je onaj ko upućuje dovu drugom ili posveti neki ibadet nekom drugom mimo Allaha počinio veliki širk a On nas je obavijestio da neće oprostiti veliki širk. Druga stvar, a to je da je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, donio sud širka nad ljudima koji su činili veliki širk i nije gledao u njihov džehl ili znanje. Imam Muslim bilježi od Enesa, radijellahu anhu, da je neki beduin došao Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, i rekao: „Gdje je moj otac? Tvoj otac je u vatri – odgovori mu Poslanik. Kada se čovjek okrenuo, a teško mu je to palo, Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, ga je pozvao i rekao mu: I moj i tvoj otac su u vatri.“
Allahov Poslanik nije ovdje gledao u detalje. Oni učenjaci koji kažu da se ovo odnosi posebno na određene pojedince na njima je da donesu dokaz koji ovaj propis ograničava na ove ljude…
Takođe hadis kod imama Muslima da je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, htio da dovi za svoju majku pa mu je to Uzvišeni zabranio jer je preselila na širku, kao što je isto tako Uzvišeni zabranio da dovi Ibrahimu za svoga oca…“ potom je šejh naveo još neke dokaze. Pomenuti citat je iz šejhove knjige Šerhu nevakidil islam.
Šejh Hamid el-Ali, hafizahullahu teala, kaže: „Što se tiče onih koji tavafe oko grobova i turbeta, čine im sedždu, kolju u njihovo ime, na njih se oslanjaju i njima dove upućuju oni su mušrici i nad njima se donosi sud kufra u dunjalučkim propisima. Što se tiče ahireta ako je do njih doprla poslanica onda je njihov završetak završetak nevjernika a ako protiv njih nije uspostavljen dokaz onda je njihov propis na ahiretu propis ljudi u fetri (tj. biće im postavljen ispit). Ali što se tiče dunjalučkih propisa oni imaju propise kafira bez obzira uspostavio se dokaz nad njima ili ne jer je neispravno dati ime muslimana mušricima koji obožavaju druge mimo Allaha jer bi to značilo davanje imena islama za dvije kontradiktorne stvari (islam i širk) a to je vrhunac kontradiktornosti…“ Na kraju šejh kaže: O njima (tj. onima koji čine gore pomenute stvari od širka) nećemo reći: Ne tekfirimo ih sve dok se protiv njih ne uspostavi dokaz već ćemo reći: Ne nazivamo ih muslimanima sve dok ne spoznaju tevhid, priznaju ga i pokore mu se.“ (http://tawhed.ws/r?i=f3rs21sv)
Šejh Abdul Aziz et-Tarifi kaže: „Osnova, kada su u pitanju osnove vjere i njegovi očiti propisi jeste da nema opravdanja, jer, kada bi džahil bio opravdan zbog svog džehla, džehl bi bio bolji od znanja kao što kaže imam Šafija. Stoga se ne prima tvrdnja da se pravda neznanjem u onome što rade mušrici kod grobova i turbeta od upućivanja dove umrlom, traženje pomoći, oprosta ili lijeka od njih. Ovo je općepoznato u dini islamu da je veliki širk… Stoga Uzvišeni kaže:
وَإِنۡ أَحَدٌ۬ مِّنَ ٱلۡمُشۡرِكِينَ ٱسۡتَجَارَكَ فَأَجِرۡهُ حَتَّىٰ يَسۡمَعَ كَلَـٰمَ ٱللَّهِ ثُمَّ أَبۡلِغۡهُ مَأۡمَنَهُ ۥۚ ذَٲلِكَ بِأَنَّہُمۡ قَوۡمٌ۬ لَّا يَعۡلَمُونَ
“Ako ti neko od mušrika zatraži zaštitu ti mu je pruži da bi on čuo Allahove riječi, da bi čuo Allahov govor, zatim ga otprati na njemu sigurno mjesto. To je zbog toga što su oni narod neznalački.” (Et-Tevbe, 6)
Uzvišeni ga naziva mušrikom prije nego li je čuo Allahov govor. Isti je slučaj is a prvim ajetima iz sure Bejjine gdje im Uzvišeni presudio kufrom i širkom prije nego li im je došao dokaz.” (I’lam šerhu navakidil islam, 46)
Dakle, to su govori i citati prijašnjih i savremenih učenjaka koji su stava da nema opravdanja u velikom širku osim ako čovjek bude prisiljen ili pak pogriješi u riječima te ciljajući nešto drugo greškom izgovori riječi širka poput onoga koji je zbog velike radosti pogriješio i rekao: Ti si moj rob, a Jas am tvoj Gospodar. Niko od njih nije rekao da se ne tekfiri zbog svakog širka kako to Zijad govori pa kaže: “Koliko je vrsta širka kod muslimana, ne tekfiri se automatski za sve.”
Pa jesu li Zijade svi ovi učenjaci koje smo spomenuli tekfirovci zbog toga što automatski tekfire zbog velikog širka, ne opravdavaju u njemu i ne prave vrste između ovoga i onoga širka, bio on u riječima ili djelima dok god se radi o velikom širku?!
Ono što je ispravno a što je Zijad spomenuo u ovoj meseli jeste da se ne proglašava sve širkom. To je tačno i upravo je to bila stvar koju smo mi negirali gulatima (fanaticima) koji su djela koja nisu širk nazivali širkom i tekfirili zbog toga. A ako smo mi pogriješili i neko djelo nazvali širkom onda neka nam Zijad ili bilo koji drugi daija pojasni i ukaže, a od greške je sačuvan samo onaj koga je Allah sačuvao.
Valja napomenuti i to da učenjaci koji su zauzeli stav pravdanja neznanjem poput šejha Usejmina, šejha Sulejmana Ulvana, Berraka, Muhammeda Abdul Maksuda i drugih, ne nazivaju tekfirovcima one koji su zauzeli prethodni stav već ih smatraju učenjacima koji su zauzeli stav oprečan njima. Pa zašto, ako je već Zijad odabrao stav ovih učenjaka, zašto se prema onima koji su zauzeli oprečno mišljenje ne ophodi kao što se ophode i ovi šejhovi.
Što se tiče odgovora na šubhe pravdanja neznanjem u velikom širku, nemamo dovoljno vremena da ih u detalje spomenemo i odgovrimo na njih jer to zahtjeva nekoliko zasebnih predavanja.
Jedina šubha na koju se detaljnije želim osvrnuti večeras jeste šubha koja se može dosta često čuti a to je da šejh Muhammed ibn Abdil Vehhab nije protekfirio obožavaoce kubbeta Kevaz.
Prije nego li odgovorimo na ovu šubhu neminovno je da pojasnimo sljedeću stvar a to je da jedno ime potvrđuje ili niječe shodno što se za njega veže od propisa. Ili, drugim riječima, kada je konkretno ovdje riječ o ovoj našoj meseli, imamo ime kufra koje se daje osobi samim upadanjem u veliki širk ali se za ovaj kufr i tekfir ne veže kazna ukoliko protiv osobe koja je upala u veliki širk nije uspostavljen dokaz na ovom dunjaluku. On je dakle upadanjem u širk postao mušrik u dunjalučkim propisima pa makar protiv njega nije uspostavljen dokaz, te se takvom neće klanjati dženaza, neće se doviti za njega i tako dalje. I postoji drugi kufr a to je kufr koji za sobom povlači kaznu a koji se ne daje osim nakon uspostavljanja dokaza i upravo ovakva vrsta kufra je ona koju šejh cilja svojim riječima da ne tekfiri obožavaoce turbeta Kevaz zbog toga što šejh ne zna da li je protiv njih uspostavljen dokaz ili ne.
Da pojasnimo ovaj primjer kroz riječi Ibnul Kajjima, rahimehullahu teala, kojeg je šejh Midhat alu Ferradž prenio u svojoj knjizi „Pravdnje neznanjem pod lupom Šerijata“ na 310. stranici. Kaže Ibnul Kajjim, rahimehullahu teala, u svojoj knjizi „Tarikul hidžretejn“: „Četrnaesta kategorija: Ljudi koji nemaju ni pokornost ni masijet (nepokornost), ni kufra ni imana. Njih je više kategorija: Među njima ima onih do kojih nije nikako doprla dawa niti su o njoj čuli ikakva habera, zatim oni koji su luđaci koji ništa ne razumiju niti raspoznaju. Među njima su i gluhi koji ništa ne čuju. Od njih su i djeca mušrika koja su umrla prije temjiza (godine shvatanja i raspoznavanja).“ (Tarikul hidžretejn, str. 475)
Pogledaj kako ovdje Ibnul Kajjim negira njima kufr? Koji kufr? Kufr za kojeg se veže kazna, a koji se ne daje osim nakon uspostavljanja dokaza. A što se tiče dunjalučkih propisa kaže nakon toga Ibnul Kajjim: „Djeca nevjernika i njihovi luđaci na dunjaluku imaju propis kafira i na njih se odnosi propis njihovih staratelja.“ (Tarikul hidžretejn, str. 507)
Dakle, u prvom citatu kaže da nemaju kufra, a to je kufr za koji se veže kazna a koji protiv djece nevjernika i njihovih luđaka nije uspostavljen zbog nerazumijevanja, jer niti djeca niti luđaci razumiju, a u drugom citatu kaže kako oni imaju propise nevjernika, a to je zbog toga što se pripajaju njihovim štičenicima koji su mušrici.
Vidimo kako Ibnul Kajjim pravi razliku između kufra prije uspostavljanja dokaza i kufra nakon uspostavljanja dokaza.
Da bi još bolje pojasnisli i shvatili ovaj govor šejha Muhammeda ibn Abdil Vehhaba prenijećemo govor njegovih najbližih učenika i njegovih sinova.
Sinovi šejha Muhammeda ibn Abdil Vehhaba i Hamd ibn Nasir su upitani o vjerniku u Allaha i Njegova Poslanika koji iz džehla izgovori ili uradi djelo kufra, pa su odgovorili: „Ako radi kufr i širk iz neznanja ili zato što nije bilo nekog ko bi ga upozorio onda mu nesudimo kufrom sve dok se protiv njega ne uspostavi dokaz, ali mu ne sudimo da je on musliman već kažemo to njegovo djelo je kufr koji dozvoljava krv i imetak ali nad tom osobom ne donosimo sud kufra zbog neuspostavljanja dokaza protiv njega.“ (Durer, 10/136)
Pogledaj kako sinovi šejha Muhammeda ibn Abdil Vehhaba i šejh Nasir najprije negiraju kufr osobi koja je upala u širk i kufr a protiv koje nije uspostavljen dokaz a ta negacija jeste negacija kufra koji za sobom povlači kaznu, a nakon toga kažu da kod njih takva osoba nije musliman što znači da ga nazivaju mušrikom na ovom dunjaluku, a što se tiče ahireta njegov slučaj je kod Allaha, pa ako dokaz protiv njega nije uspostavljen na ovom dunjaluku biće mu postavljen ispit na Sudnjem danu.
Šejh Husejn i Abdullah, sinovi šejha Muhammeda ibn Abdil Vehhaba, upitani su o onome ko je preselio prije ove dawe a protiv koga nije uspostavljen dokaz pa su odgovorili: „Onaj ko je preselio od mušrika (ehlu širka) prije nego li je doprla ova dawa ono čime mu sudimo ako je bio poznat po činjenju širka i na tome je preselio jeste da je on preselio na kufru tako da se za njega ne dovi niti se za njega kolje niti udjeluje sadaka u njegovo ime. A suštinu njegova stanja pripada Allahu, pa ako je protiv njega uspostavljen dokaz za vrijeme njegova života onda je on kafir nutarnje i spoljnje, a ako nije uspostavljen onda njegov sud pripada Allahu.“ (Durer, 10/142)
Šejh Abdul Aziz, kadija Dirije, upitan je o onome ko uradi kufr a protiv njega nije uspostavljen dokaz te je odgovorio: „Ako radi kufr i širk zbog svog džehla i zbog toga što nema ko da ga upozori onda mu ne sudimo kufrom sve dok se protiv njega ne uspostavi dokaz ali mu ne sudimo da je musliman.“ (Er-resail vel mesail en-Nedždijje, 5/576)
Šejh Abdullah, sin šejha Muhammeda ibn Abdil Vehhaba, kaže: „Što se tiče onoga ko je preselio čineći širk iz neznanja a ne iz inata (tj. protiv njega nije uspostavljen dokaz da je stvar koju radi širk te je on čini iz neznanja) njegovo stanje prepuštamo Allahu. Za njega se neće doviti, niti moliti za milost i oprost, to zbog toga što veliki broj učenjaka kaže: Do koga je dopro Kur’an nad njim je uspostavljen dokaz.“ (Er-resail vel mesail, 79)
Pogledaj kako šejh na početku svog govora onome ko čini džehl iz neznanja a ne iz inata ne sudi kufrom a potom u nastavku teksta kaže kako se za njega neće doviti, niti moliti za milost i oprost a to su sve propisi koji se vežu za nevjernika. To zbog toga što šejh pod negiranjem prvog vida kufra cilja na kufr koji za sobom povlači kaznu a koji ne biva osim nakon uspostavlja dokaza, dok potvrđivanjem drugog kufra šejh cilja kufr imena kojeg dobija svako ko dobrovoljno (tj. nije prisiljen) uradi veliki širk.
Na osnovu prethodnih citata shvatamo i govor šejha Muhammeda ibn Abdil Vehhaba u vezi onih koji su obožavali turbe Kevaz. Šejh je dakle zastao po pitanju njih u pogledu kufra koji za sobom povlači kaznu, a to zbog toga što šejh nije znao njihovo stanje, tj. da li ih je neko upozorio i dostavio dokaze. A što se tiče davanja imena mušrika njima, šejh se ne dvoumi oko toga jer je njegov stav da počiniocu velikog širka nema opravdanja.
Na kraju napominjem, da mi osobu koja dobrovoljno počini veliki širk smatramo mušrikom, ali kada se radi o osobi koja zastane u tekfiru takve osobe, zbog određene šubhe onda mi ne spuštamo propis tekfira na takvu osobu.
Stalna komisija za fetve kaže: „Skupina muvehhida koja vjeruje u kufr obožavaoca kaburova ne smije tekfiriti svoju braću koja su zastala u njihovom tekfiru smatrajući da se protiv njih (obožavaoca kaburova) treba uspostaviti dokaz. To zbog toga što njihovo zastajanje u tekfiru ovih ljudi (obožavaoca kaburova) počiva na šubhi (pogledaj kako Stalna komisija one koji ne tekfire obožavaoce kaburova sve dok se protiv njih ne uspostavi dokaz opisuje kao one koji pri sebi imaju šubhu) a to je njihovo ubjeđenje da se protiv tih kaburaša treba uspostaviti dokaz što nije isti slučaj sa onima po pitanju čijeg kufra nema nikakve šubhe poput jevreja, kršćana, komunista i njima sličnim u čiji kufr nema nikakve sumnje niti po pitanju kufra onoga ko njih ne tekfiri.“ (Fetve stalne komisije za fetve, fetva br. 11043)
Autor: prof. Idriz Bilibani
Obrada: www.stazomislama.com