Thursday, February 29

Gospodaru moj! Dokle ću biti nemaran u pogledu sabah namaza?! Jedan dan na vrijeme, a deset na kaza (nakon isteka vremena), Jednom u mesdžidu a sto puta kod kuće. Kada će Allah popraviti moje stanje?

Požalio sam se dobrim ljudima te su mi oni oporučili sljedeće:

1) dovi Allahu, jer uz Allaha ti si jači a sa svojom dušom si slab. Traži pomoć od Allaha.

2) legni rano, jer je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, prezirao spavanje prije jacije i semer (tj ostajanje budan) poslije jacije.

3) ne spavaj preko dana kako bi osjetio veliku potrebu za snom nakon jacije.

4) ne spavaj poslije sabaha jer je to vrijeme berićeta i rizka.

5) uzmi alarm i legni pod abdestom.

Počeo sam raditi po dobijenim savjetima. Nisam spavap poslije sabaha niti u toku dana. Uspio sam izdržati do jacije, a poslije jacije najljepša stvar za mene na dunjaluku je bio jastuk. Zaspao sam dubokim snom i nisam se probudio osim u devet izjutra.

Allahu moj! Zar alarm nije zvonio? Da, zvonio je, ali ja imam mnogo dubok san.

Požalio sam se ponovo svojoj braći te mi neki od njih predložiše da navijem nekoliko alarma. Uradio sam i to ali je rezultat bio da sam ustao u deset izjutra!

Požalio sam se opet pa mi je ejdan brat rekao da ostavim vrata zgrade otvorena te da će on doći za sabah zvoniti na moja vrata i probuditi me.

Kada sam se sutradan probudio, nazvao sam ga i ukorio: Zašto nisi zvonio na vrata da me probudiš za sabah?
Ja nisam zvonio?! Vallahi zvonio sam i zvonio sve dok nije proučio ikamet za namaz pa sam morao da idem na namaz.
Vallahi nisam ništa čuo – odgovorih.

Ponovo sam zatražio savjet od braće, te mi je jedan brat predložio da svežem uže za nogu i da uže spustim kroz prozor pa da on za sabah povuče uže i probudi me.

Hvala Allahu, tri dana sam ustao na sabah i klanjao u mesdžidu. Četvrti dan sam upitao brata: Zašto me nisi probudio za sabah?
Toliko sam vukao uže da sam pomislio da si preselio – odgovori on.
Vallahi nisam ništa osjetio – rekoh.

Potom mi je na um pala ideja te sam otišao kod jednog inžinjera i od njega zatražio da mi napravi veliko zvono poput školskog. Inžinjer je napravio zvono i ja sam legao. Nemaš pojma koliko sam se uplašio kada je zvono počelo zvoniti za sabah i kako sam požurio da ga ugasim. Mome srcu je bilo potrebno deset minuta da smiri svoje otkucaje.

Hvala Allahu, deset dana me nije mimoišao sabah namaz u džematu sve dok nije došao jedanaesti dan kada sam se probudio u osam izjutra. La havle ve la kuvvete illa billah, zaboravio sam da navijem zvono – rekoh u sebi. Ali kada sam pogledao vidio sam da je zvonilo do kraja i na kraju se ugasilo. Gospodaru moj, šta se desilo?!

Kada sam izašao iz zgrade kad ono komšije se sakupile, svi čekaju mene. Svi se žale na strah kojeg su oni i djeca pretpjeli sinoć zbog zvona. Kucali su na vrata dok sam spavao ali ja ništa nisam osjetio.
Svi mi rekoše: Ti si opravdan, jer te je Allah iskušao teškim snom. Ti si rijedak slučaj za koga nema lijeka.

Ali ja volim sabah namaz i teško mi pada da ga klanjam na kaza. Zar da moja braća klanjaju sabah u mesdžidu a ja kod kuće poput žena?! Ne, neću dozvliti. Ali šta da radim?
Otišao sam na jaciju namaz, potom klanjao i prikrio se u mesdžidu kako me muezin ne bi vidio. Ljudi su izašli i muezin je zaključao vrata a ja sam spavao u mesdžidu. Kada je došao za sabah i vidio me u mesdžidu probudio me i ukorio da to više ne radim.

Ja ću spavati u mesdžidu – rekoh – nema drugog lijeka za moj problem. Ali je muezin kategorički odbio. I zaista tog dana nakon jacije nije mi dozvolio da ostanem u mesdžidu. Nije me ostavio sve dok nisam izašao.
Otišao sam svojoj kući, uzeo jastuk i ćebe i legao na ulazna vrata mesdžida. Kada je došao muezin probudio me a ja mu rekoh da ako mi ne dozvoli da spavam unutar mesdžida onda ću spavati na ulazna vrata. To je potrajalo tri dana, te kada je muezin vidio moju odlučnost i iskrenu namjeru dao mi je ključ od mesdžida i dozvolio da spavam unutra.

Od tada, hvala Allahu, nije me mimoišao početni tekbir pet godina.

Međutim mojim mukama i nakon toga nije došao kraj. Došlo je novo iskušenje, oženio sam se.

Rekoh svojoj ženi: ja imam dubok san pa me ti budi za sabah.
Ne oslanjaj se puno na mene – reče mi ona – i ja se nekad probudim za sabah a ponekad se uspavam.

Šta da radim – rekoh ženi – ne mogu više spavati u mesdžidu?

Ne znam – odgovori ona.

Puno sam se rastužio. Razmišljao sam dugo a potom pozvao svoju ženu i rekao:

Habibeti moja, ti si mi draga, ali mi je moja vjera preča, pred tobom su dva izbora:

Ili da te razvedem i ponovo spavam u mesdžid, ili da noć podijelimo po pola, da spavam prvi dio noći a da me potom ti probudiš i legneš a ja ostanem budan drugi dio noći. Pa kada bude sabah da te probudim za sabah i da nakon što se vratim iz mesdžida ponovo spavamo.

Žena je prihvatila i hvala Allahu, mene i ženu nikada nije mimoišao noćni namaz i zadnja trećina, i nije nas isto tako nikada mimoišao sabah namaz, i postali smo isto tako uzor našoj djeci. I molim Uzvišenog Allaha da na Sudnjem danu budemo pozvani u Džennet sa vrata namaza.

https://www.alukah.net/publications_competitions/0/5341/

fb/idrizbilibani.official

Share.

Comments are closed.